Српски књижевни гласник

10 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

димо под црним окнима његове сузне очи, — и међу нама нема разлике; ми у њему, он у нама; јер се тако поклапају, тако су једно наше узавреле младе мисли и његове искусне речи. А и он је осећао исту дрхтавицу непосредности и стварања, и он се заруменио у томе грљењу са занесеним полетарцима и сигурно је заборављао на све и на кућу и на гробове своје, и ја знам, да га је ко у томе часу запитао изненада, има ли деце, он би показао на нас.

А господин Чутуковић је имао једну кћер.

Кад би звоно несташно и пиштаво зазвонило, чича би дигнуо главу, застао и заћутао. Лице би му се полако скупило у обичну строгост, а ми бисмо излазили зажарених ушију и тек бисмо на улици заџакали.

Чича је имао кућу близу градскога парка, имао је жену и јединицу ћерку. То је знало свако дете у вароши, знао сам и ја, али до сад су ми та кућа и та госпођаи та девојка биле као и остале куће, поред којих сам пролазио, као и остале госпође и госпођице, којима сам капу скидао. Сада су се и оне у мојим очима издвојиле. И ја сам често пролазио испред четири малена прозора утишаним корацима, гледао у чисту зеленкасту боју зидова, у као снег беле чипкасте завесе, а особито бих волио бојажљиво завирнути, ка би тешка, чамова, загасито б6ојадисана капија били случајно отшкринута. Кроз отвор би замирисао јасмин или пред вече разбуктали опојни дах датура и звездица укоченог и плодног племенитог дуванског цвета. Лозе би се до капије нихале са затегну-

тих жица, а из дубине, пред хмељом обраслим ходником, .

смешиле би се чистим цреповима оперважене, тачно заокругљене леје са кокетним даниноћима и ватреним мушкатлима. Улаз је водио међу једрим и влажним чуваркућама, чије сам изгњечено дебело лишће тако радо надувао, да изгледа као зелена жабица.

Велика ме је жеља вукла, да уђем у ту, тиши“ ном и чистотом тако одељену кућу. Господин је био сваки дан тако исти као и пређашњи дан, озбиљан и

, бас“ Да! 54 Не МЕ не о ДА ~ - 7

тај

4 ђ.

7 5