Српски књижевни гласник

ПИ ННр рир 77 УД У ул ата ::

НАШ УЧИТЕЉ ЧЕТВРТОГ РАЗРЕДА. 15

ваничан; на њему и на његову свем држању и на улицу

владали су искључиви гнаци учитеља, да је нас све необично дражила радозналост: видети и чути њета у његову рођену дому и кругу; и познати га, као човека, како говори о десетим стварима, које са нама и са рачуницом и земљописом немају ништа, угледати га као баштована, како калами и везује вињаге ликом, чути га како говори са женом о скупоћи на пијаци и вирити, доку пруслуку наслоњен у наслоњачу, слуша своју јединицу и милује је по коси и љуби у чело.

И зато сам ја већ дозлогрдио оцу са питањима, шта ради господин учитељ у читаоници, шта чита, с кимеи о чему разговара и да ли се карта» Кикотао сам од смеха, кад сам дознао, да се и он воли картати. И то још на новце. Нисам никако могао, да представим њега, налакћена о зелени сто, у диму, међу побацаним, допу“шеним цигарама, како меша и туђе паре згрће са оном

· доброћудном, пуначком руком, док остали пљују под сто

и ружне и неразумљиве речи говоре. Али ипак сам трљао руке, и једва сам чекао сутрашњи дан, да га видим, да ли ће какав дрхтај руке изи сањиви расејани нагласак које речи одати карташа; у опште да ли ће се што променити у мојим очима.

И због тога, што смо га сматрали, да високо стоји над главама нашим, што смо у њему тако мало опазили од оних свих људских радња и особина наших отаца и браћа, ми смо се трудили, да пошто пото приступимо њему ближе, да чулима својим опипљиво дознамо, је ли и он човек, као наши остали ближњи, или је само учитељ. И зато смо се грозничаво и до буботака раздражено натицали сваки пут, ко ће учинити какву приватну услугу господину учитељу. „Молим ја ћу !“ — викали бисмо у глас и пропињали се на скамлије, прожајући руке високо над главама и раменима и нервозно мицајући кажипрстом и великим прстом — када би господин ушао у школу са каквим завежљајем. И ја бих, када би мене од: ликовао чича, журно скочио и не закспчавши зимски