Српски књижевни гласник

12 Српски Књижевни ГлАСНИК.

капут у цичи зими и головрат појурио сав срећан низ степенице, скачући све преко три четири, као да ће се чича предомислити и другог кога послати. А чича би куцао о прозор, махао главом и викао замном: — закопчај се, Милутине!

Обично би ме дочекала госпођа учитељка, једна предебела и висока жена. Она је и у кући ишла вазда у црнини и имала подбухле исплакане очи. Па и кад би ми се захвалила и помиловала ме смешећи се по образу, осмех јој је био невољан и тужан, болеснички и усиљен. Ни три речи неби рекла, а да не би уздахнула. Ја бих

тратгсама тога (110 25 азрео, само да нешто упамтим од ходника и собног намештаја. Госпођицу Владиславу сам обично чуо како свира на клавиру, или чита код прозора на округлој клавирској столици, која се врти и по вољи диже. Код прозора је било постављено неко ње прострто српским ћилимом тако, да се госпођица са улице видела до појаса. Из соба је тихо струао хладовити мирис чистоте и неког неизвесног парфима, као фино воће. Међу прозорима је вазда тињало црвено кандило, срасло са руском богородицом, међу чијим се борама од позлаћене меди црниле крупне очи и стармладо озбиљно лице премајушнога Христа. Друго је опет кандило жмиркало на сточићу са старим, избледелим фотографијама. Моја мати каже, то су учитељева помрла деца.

Ми смо сви знали, да је учитељу умрло троје одрасле деце, две велике ћери, удаваче, и син правник. Сећам се само сахране овога потоњега. Била је позна кишовита јесен. Црква је била мрачна и загушљива од испарења силних јесењих ружа и дебелих расцветаних воштаних фитиља. На кору је певало певачко друштво, у коме је била настала збрка, јер је једна певачица пала у несвест. Знам и то, чим би поп или кор престао појати, кроз цркву би се проломио плач и раскидане, до пола у јецању угушене речи матере и сестре. Отац је само био више погурен, а да ли је и он плакао, није