Српски књижевни гласник

НАШ УЧИТЕЉ ЧЕТВРТОГ РАЗРЕДА. 18

нико видео од црних наочари. Само, кад би госпођа обгрлила ковчег и осорно и некако се страховито озбиљно и свађалачки устремила на свештенике, претећи — њима и Богу — господин би је ухватио за руке и утишавао: Смири се Наталија, молим те смири се, Наталија, и не вређај Бога! Божја воља, Божја воља!

И зато је госпођа Наталија биле вечито исплаканих очију и изилазила само на вечерње и на гробље. На гробљу би се састајала са мојом мајком и плачући јој се тужила, да ју је стид што се гоји. Мати каже да је то од силног плакања. Исплаче се, па јој онда јело за срце расте.

Господина учитеља нико није никада видео да плаче. Ја га чак никад нисам угледао, да се шета са женом и са ћерком. По некад би га само Владислава зауставила на углу пред црквом. Гаврила би му тихо и са уобичајеним осмехом свију госпођица према сваком туђем господину, а он би озбиљно слушао, неколико речи приметно вадио новчаник и дао новаца. — ЈЂубим руку, Отац! — Збогом!

Али је свакако волео своју јединицу. Само је то била тако чудна љубав, да смо често чули за столом, да је он такав човек, који је једини могао поднети тако олако ужасне ударе у породици. Други би отац полудео или свиснуо, а он живи и даље, ко и пређе. Но мени то никако није ишло у главу. Ми смо сви имали очеве, који су често долазили пред школу, да нас за руку воде кући, који су прелазили наше задатке са нама за постављеним столом пред вечером и који се кадгод не би устручавали ни ваљати се са нама по поду иу постељи. Па кад ме један дан отац не би пољубио, или ме не би преко стола погледао у очи, то би ме љуто пекло, те бих одмах слутио неко зло у кући, претраживао бих своју савест и ноћу бих се правио да спавам, а међутим би пазио, да ли отац што шапће са матером и да ли спава. А кад би мој отац набрао пуне шаке црвених и жутих ружа и покидавши трнове предао их го. спођици Владислави, која би нас посетила само за кратко,