Српски књижевни гласник

ре ргогипа15. 21 неко о њој говорио, ја бих је одбијао, да ми ју је неко нудио, ја бих је одбацивао. Али сам је сам нашао, и зато хоћу да је задржим, и морам тако да чиним. Она једина има у себи елементе живота; она је нов живот, Уша Миота' за мене. Скрушеност је од свега на свету најчудноватија. Нико је не може стећи, док јој не подреди све што има. Тек кад смо све изгубили стекли смо њу.

Одкако је скрушеност у мени кућу закућила, јасно ми је шта треба да радим, управо: шта морам да радим. И при том не мислим ни на какву спољашњу санкцију или наређење. Ја сам сада далеко већи индивидуалист него што сам икада био. За мене је само оно од важно: сти што сам из себе постигнем. Природа моја жели да се изнова остварује и то је све, о чему ја сад водим бригу. А на првом месту тежим да се ослободим сваке горчине у осећањима према свету и људима.

Апсолутно немам новаца и апсолутно немам завичаја; али то још није најцрње на свету. Искрено признајем да ми је милије просити лебац од врата до врата, него изићи из тамнице пун огорчења према људима. Јер ако не бих добио ништа у кући богаташа, добио бих извесно у кући сиромаха. Који имају много, често су себични; који имају мало, увек радо деле. И не бих морао да спавам лети у влажној трави, а зими да се склањам у топлу сламу зденута сена или под настрешницу ма које стаје, само да ми у срцу дотраје љубав. Спољашна страна живота нема сада никакве важности за мене. Видите,

дакле, до какве ми се висине индивидуалност попела,

или управо пење; јер је пут дугачак, а „гдегод ја ходам ту трње расти“.

Наравно да ми неће пасти у део да по друму просим милостињу; него ћу пксати сонете месецу, и ако дође до тога да преконачим у орошеној трави. Кад изађем из тамнице, Р. — ће ме чекати с оне стране грдне, гвожђем

1 Тако је Данте назвао своје прво дело, збирку песама о сво-

јој младићској љубави према Беатричи. ПРЕВОДИЛАЦ.