Српски књижевни гласник

90 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

дило ми се на висинама, па сам намерно пошао доле, да потражим нових сенсација. М што ми дотле беше парадокс у сфери мисли, то ми онда постаде изопаченост у сфери страсти. Жеље ми беху, час болесне, час махните; а час опет и једно и друго уједаред. Није ми се' тицао живот других. Грабио сам уживање где ми се свидело, и ишао сам даље. Заборављао сам да сваки, и најмањи догађај чини или рашчињава човечји карактер, и да зато данас сутра и на врх куће радимо оно, што смо пре тога тајили и у собу сакривали. Престао сам да господарим над собом, нисам више управљао својом душом, а нисам знао да сам дотле дотерао. Допустио сам да уживање отме мах нада мном, и свршио сам у ужасној срамоти. За мене сада постоји само једна сврха: потпуна скрушеност.

Лежим у затвору две године дана. Падао сам у дивље очајање и предавао се жалости, да је било јадно и по: гледати ме; наилазио је на мене страшан и немоћан бес; огорчења и презирање; страх који гласно запомагаше; јад који немаше гласа, и патња која је била нема. Излиле се на мене све муке страдања. М боље него и сам Вордсворд осећам шта је он мислио кад је рекао:

Патња је трајна, суморна и мрачна, И природа њена значи вечност.

И докле сам по некад с уживањем помишљао да ће ми патња вечито трајати, дотле ми је тешко било замислити да се патим без смисла. Нешто, скривено негдеу мојој природи, тешило ме, да ништа на свету није бесмислено, а патња по најмање од свега. А то нешто, сакривено у мојој души као благо у земљи, то је моја скру: шеност.

Скрушеност је, од свега што је још остало у мени, последње и најбоље; последњи проналазак до кога сам стигао, а уједно полазна тачка за нов развитак. Дошла је правце из мене, и зато знадем да је у право време дошла, и да није могла доћи ни пре ни после. Да ми је:

а АВИИ »

ме Ћ

; га ~

о,