Српски књижевни гласник

РО >" ">

Почни. Ри КЕУЖР 7 о Ку “ А С

Бе рта ви 5. 19

дрост љубави. Код људи нашег сталежа ствар друкчије стоји. Сужњи су за њих парије; ја, и сви они што су као ја, једва имамо право да будемо на ваздуху и да се сунчамо, наше присуство баца сенку на веселост других људи, и ми нигде нисмо добро дошли. Не пристоји нам се да гледамо сјај месечев. ИМ рођену децу су нам одузели,.и раскинули и ту једну карику што нас је још везивала за људство. Осуђени смо да будемо усамљени, док су нам синови још живи. Одрекли су нам једину утеху, што би иас лечила и одржавала, што би била мелем смрвљеном срцу и мир намученој души...

Ипак морам у себи признати да сам се сам упропастио; и да се сваки, и велики и мали, само својом руком може упропастити. Готов сам да то и искажем, и ако људи у овом тренутку не би хтели поверовати у оптужбу, коју немилостиво сам против себе подижем. Ма како ужасно да је оно што су ми људи учинили, куди камо је ужасннје оно што сам сам себи учинио.

Ја сам стајао у симболичном одвошају према уметности и култури свог доба. Почео сам то да увиђам пред крај својих зрелих година, а присилио сам касније и своје доба да се о том увери. Редак је човек достигао такав положај још за живота, и био тако опште познат као ја. Историци и критици, ако човека и упознају, разбирају (о њему тек онда, кадсу и он и његово доба давно престали битисати. Са мном се друкчије збило; и ја сам био на чисто са својим положајем, а побринуо сам се да га и други осете. М Бајрон беше симболична фигура, али само у одношају према патњи и досади од патње свог доба. Моје релације беху узвишеније, трајније, шира видика и од битних резултата.

Богови су ми поклонили многа блага, а ја сам пошао странпутицом бесмислених и чулних уживања. Допадало ми се да будем /апешт", кицош и човек по моди. Скупљао сам око себе ниске природе и ситничарске духове. Траћио сам свој рођени геније, и с неком особитом радошћу пустошио сам своју вечиту младост. Доса-