Српски књижевни гласник

ОЦЕНЕ и ПРИКАЗИ. 951

којима његово место и држање у данашњој хрватској књижевности изгледа симпатично и лепо, могла су у многоме појачати интересовање за његов нови роман.

Својим предметом, схватањима са којима је рађен, начином на који је писан, врлинама које има и манама којих се није ослободио, роман Г. Нехајева занимљив је и од јачег књижевног интереса. Он је то, пре свега и нарочито, сгмим својим предметом: питање о губитку свих нада и намера младости сред ситничарског и скученог живота једне мале покрајинске варошице, сви узалудни покушаји полета једне душе која је прилепљена за земљу, сав напор да хтети постане моћи, да се има свој живот, испуњен и потпун, и, под утицајем једне неразвијене средине и ситних невоља свакидашњице, не избежни и фатални завршетак, уморно корачање старим и утабаним путем, стапање са безличном и тамном масом, резигнација и мирење са судбином. Теза је општа, и од већег и ширег интереса, а у срединама и приликама какве су у Хрватској и скоро на целом Словенском Југу, стално истакнута и од не мале важности. Ако би се чиниле замерке роману Г. Нехајева, никада му се не би могло рећи да има баналан предмет и незанимљиву тезу.

Нашавши за свој роман као предмет појаву која се може често јављати у хрватском друштву и која је нарочито карактеристична за доба и прилике у којима се догађа, Г. М. Нехајев могао је посебни догађај који развија у своме роману сматрати као типичан и општи. На то донекле упућује само објашњење које је ставио испод наслова свог романа: „ромјез! једпоо пазео Соујека“. Тако би његов В;гес могао само добити у својој концепцији и шир«ни значења. Што Г. Нехајев није донекле учинио тако, то неби морала бити погрешка, нити би то морало значити осетну ману у његовом роману. Што је то ипак у његовом најновијем књижевном делу велика и знатна мана, разлози су сасвим друкчије природе и леже у нарочитом схватању које је Г. Нехајев имао о тези коју ра: