Српски књижевни гласник

952 Српски КњижеЕВНИ ГЛАСНИК.

справља, у начину, на који је пришао њеном расправљању, и, можда, у природи способности којима располаже. Пре свега Г. Нехајев, то се види са сваке странеи из сваког параграфа у његовом роману, има врло много симпатија за личност чију историју прича. Узимајући је као супротност целој неразвијеној средини у коју је ставља, Г. Нехајев је утрошио на њу светлих и топлих боја и, нарочито, похвалних речи више него што је то, можда, било потребно. Идући тим путем даље, он је сматрао да треба главног и симпатичног јунака у свом роману да начини писцем од несумњивих књижевних способности, у чијим још почетничким радовима сви налазе „формалну савршеност“, коме је у двадесетој години „књижевни успјех био велик“, и чијим се радовима „одмах признала вриједност“. На тај) начин посебни случај једне честе појаве који Г. Нехајев описује у своме роману, постао је још специфичнији, особенији, изолованији. То не би мо рало ништа да одузме од занимљивости и вредности његовог књижевног рада; на против. Што је то ипак случај у његовом роману то је због оних разлога из којих је свог јунака начинио талентованим књижевним писцем, и из жеље да га том, у овом делу само формалистичком и спољном, ознаком учини што симпатичнијим за себе и читаоце и што одвојенијим из средине у коју га доводи, и за коју нема добрих речи. Тиме је цело дело добило нечега површног, и чини утисак да не улази дубље у ствари. Те литераторске преокупације Г. Нехајева настављају се и даље. Његов јунак има у своме роману две љубави, и увек га девојке заволе као писца. Прва га заволи када јој је „једне касне љетне вечери... меке и широке попут тихе чежње... читао... Хајнеову „Могдазее“ у.. приеводу... [и] из властитог рукописа“. Друга девојка заволела га је када је пред њом у друштву, где су сви за њега „осјећали да је и својим погледима супериоран“ говорио не много „супериорно“ о Толсто. јевој Ани Карењини и, после, у једној романси описао своју нову љубав. Она му је, на његово писмо, у ком