Српски књижевни гласник

ОЦЕНЕ и ПРИКАЗИ.

953

јој је он испричао „свој живот... саграђен на једном огромном разочарењу, своју љубав за њу и свој страх ради те љубави“, одговорила изјавом: „Ако вјерујете у ме, да могу бити тјешитељица ваших боли, ја сам спремна“. Г. Нехајев је још главног јунака у свом роману начинио „сањарем“, суморним и озбиљним, за кога остали говоре да је „престар за своје године“, који сам за себе вели да му је „нарав далеко од материјалистичког погледа на свијет“, и за кога писац каже да је у њему „још од најраније младости... јака сањарска жица. Живот са својим формама није га никад занимао много“. И напуштен, остављен у малом Сењу, далеко од девојке коју воли, притискиван ситним паланачким животом, он ће се пропити и, најзад, после једног очајничког писма једне ноћи, скочити у море да би побегао од живота који га мрцвари (Роман се зове В;геро) „ЈБешине му нигдје нису нашли, ваљда ју је бура одниела далеко у страни крај“. И цео тај роман у роману Г. Нехајева, његова је највећа мана. Он је то прво сам собом, затим што цело дело чиви донекле површним и плитким, што у главну тему уноси много других елемената који нису с њом у складу, и што цео песимизам ауторов не изгледа да је дошао зато што је он видео истину у животу, или што има једно своје особено и лично песимистичко схватање људи и човека.

Г. Нехајев је цео свој роман свео на једну дугу и пространу психолошку анализу. Отуда је његов роман скоро сав у причању, а не у једном низу слика и сцена, које би могле бити нарочито занимљиве, у којима би се огледао сав живот у Сењу и које би, најзад, могле ожи вети јаче и учинити изразитијим све личности у роману, од прве до последње, од најглавније до најспореднијих. И одиста је штета што у роману Г. Нехајева нема тог у већој мери, јер те стране иду у најуспелије и најбоље у целом делу. Неколико од њих су врло добре. Сцена кад „равнатељ гимназије“, сав бирократа у једној прозелитској држави, опомиње свог младог наставника да се