Српски књижевни гласник

954 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

чува да при предавањима нигде ни из далека не дођеу сукоб са религиозном догмом, или опис једног посела у сиромашној професорској кући, и друге још, успеле су и лепе. Да их је више у роману оне би га чиниле много свежијим, занимљивијим и бољим. Било би нарочито видети сав данашњи живот у граду Сењанина Иве и старих ускока. У два три маха Г. Нехајев је био врло близу да то дадне у јачим потезима.

Најзад, цео роман Г. Нехајева је без свог оквира; нигде, или скоро нигде, ниједног већег и пространијег описа. Ствар је у толико необјашњивија што је цео роман стављен у живописну историјску варошицу, сред једног пејзажа који је леп и врло живописан, крај сињег мора наших народних песама. Та оскудица осећања природе код Г. Нехајева осећа се много, и њу ништа није могло да надокнади. Н.А.

Како ЈЕ ВуК ПРЕВОДИО СА ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКОГа слоЖЕНЕ РИЈЕЧИ У НОВОМ ЗАВЈЕТУР оД Јована Живановића (из „Богословског Гласника“ 1909). Карловци, 1909.

Ово је користан прилог и за проучавање сложених ријечи у нашем језику и за познавање финих и суптилних осјећања Вукових за српски језик и његове нарочите особине и танчине. Само је стил Г. Живановића сув и неписмен и разлагање често без много логике. Он, на примјер, у уводу вели ово: „Вук је осјећао тешкоћу при превађању Новога Завјета што се тиче сложених ријечи. Зато је врло ријетко могао сложену ријеч употријебити.“ (сгр. 3.). МИ здрава памет каже, да се нешто не употребљава због неподесности или непотпуности, а никако због осјећања тешкоће, којег има тако често и тако много при сваком раду. Или: „Даничић је осјећао тешкоћу сложених ријечи, зашо није сам ни правио их, а то судим и из Рјечника ћтуабКоса Ш згтракоса језика, који је он уређивао!“ Какав је то стил, какав немогућ ред ријечи! Г. Ј. Живановић, да споменемо узгред, није