Српски књижевни гласник

16 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Читајући приповетке Антона Чехова, осећате се као у тужни дан позне јесени, кад је ваздух тако прозрачан и у њему оштро оцртано оголело дрвеће, тесне куће, сиви људи... Све је тако необично усамљено, непомично и немоћно. Удубљене, плаве, далеке пустаре сливају се са бле: дим небом, које дише жалосном хладноћом на земљу, покривену смрзнутим блатом... Пишчев ум, као јесење сунце, са силном сјајношћу осветљава изгубљене путеве, криве улице, тесне и каљаве куће у којима се гуше од лењости и досаде, јадни, сићушви људи, испуњавајући куће својом бесмисленом дремљивом сујетом. Погледај, како брзо, као мокар миш, промаче „Душица“, — мила, добра жена, која уме тако ропски, тако много да воли. Можете је ударити по лицу а она ће се и даље смејати, као понизна робиња... Упоредо са њом жалосно стоји Олга из „Три сестре“; она такође силно љуби и без противљења се подаје каприсима развратне и неваљале жене свога лењога брата, на њене очи губи се живот њене сестре, она плаче и никоме не може ничим помоћи, а ниједне живе силне речи, протеста против покварености нема у њеним грудима. :

Погледајте плачљиву Раневску и остале бивше домаћице „Вишњевог сада“ — егоисточне као деца и увеле као старице. Оне су задоцниле да на време умру и чаме не видећи ништа око себе, не разумевајући ништа, паразити, лишени снаге да се поново припију за живот. Неваљали студент Трофимов дивно говори о неопходности рада, а он — беспосличи, и досаду разгаљује глупим исмевањем Варје, која ради без одмора за беспосличара. Верешинин сања о томе, како ће живот бити лет после триста година, а живи не примећујући да се око њега све распада, да је на његове очи Соленски готов да из досаде и глупости убије беднога барона Тузенбаха.

Испред очију пролазе бескрајни редови робова и робиња своје љубави, своје глупости и лењости, своје жудње према земаљском благу; робови тамнога страха.