Српски књижевни гласник

ВОЗЕ Чехо Вах 15

"буду поштени. Презирући сву нискост и прљавштину он је описивао све ругобе живота благородним језиком песника, са пријатним осмехом хумористе, и иза дивне спо-љашњости његових приповедака једва се примећује пун горког прекора њихов унутрашњи смисао.

Читајући „Албијонову кћер“, поштована публика "смеје се; у тој приповетци она једва види велико исмевање ситога господина према сиротом човеку без игде ичега. И у свакој хумористичној причи Антона Павловића ја чујем тихи, дубоки уздах чистога, истинито"човечанског срца, безнадежни уздах саучешћа према љу"дима, који не умеју да уважавају своје човечанско до. «стојанство, него се без противљења подају грубој сили, живе као робови, и не верују ни у шта, осим у неопходност да сваки дан срчу колико је могућно маснију "чорбу, и ништа не осећају, осим страха да их ко јачи и опаснији не убије.

Нико није тако добро и јасно разумео трагичност жсићушног живота као Антон Чехов, нико пре њега није умео тако непоштедно истинито нацртати и изнети пред очи људима срамну и жалосну слику њиховога живота у мрачном хаосу паланачке свакидашњости.

Поквареност је била његов непријатељ; он се целога живота борио са њом, он јој се ругао, исмевао је и непристрасним оштрим пером износио на видик, умео је наћи плесан тривијалности чак и онде, где је на први поглед изгледало све врло добро, удобно, чак — сјајно... ЈИ поквареност му је зато одмаздила гадном осветом, положивши његов леш — леш песника — у вагон „за превоз свежих острица“.

Прљаво зелене пеге тога вагона изгледале су као огроман, свечани осмех и тријумф покварености над уморним непријатељем, а безбројне „успомене“ уличних новина биле су лицемерна жалост, иза које се осећао хладан, загушљив дах све те покварености, која се у по"таји радује смрти свога непријатеља.