Српски књижевни гласник

14 Српски КњЊижЕВНИ ГЛАСНИК.

више не учи улоге, натиче цилиндер на главу и мисли да је геније. Сва је Русија земља пуна неких лакомих и лењих људи: они ужасно много и лепо једу, пију, воле да спавају дању и у сну хрчу. Они се жене зато, да би им кућа била у реду, а љубазнице држе зато, да би имали престиж у друштву. Њихова је психологија псећа: ако их бију — они тихо лају и крију се по својим ћумезима, ако их милују — они лежу на леђа, са подигнутим шапама горе и машу репом...

Жалосно и Хладно презирање звучало је у тим речима. Али презирући, он је и сажаљевао, и кад би пред њим исмевали кога, Антон Павловић би га наједанпут почео бранити:

— Но, шта ви то говорите2 Он је старац... њему је већ седамдесет година... Или:

— Он је још млад... то је учинио из глупости...

И кад је он тако говорио, ја на његовом лицу ни"сам видео ничега одвратног.

У младости порок изгледа само занимљив и ништаван, али после мало по мало он окружава човека, "својом сивом маглом, увлачи се у мозак и крв његову, као отров и угарак, човек постаје налик на стару фирму изедену рђом, као да је нешто нацртано на њој, а не може се разабрати шта.

Антон Чехов је већ у својим првим причама умео да открије у мору суморног порока његове трагично мрачне шале; треба само пажљиво прочитати његове хумористичне приповетке, да би се видело, како је, иза смешних речи и положаја, много суровог и одвратног јада видео и стидљиво скривао писац.

Он је био некако невино скроман, није дозвољавао себи да гласно и отворено каже људима:

— Будите ваљани! — узалуд се надајући, да ће се зони сами сетити њихове сталне, неопходне потребе да