Српски књижевни гласник

АРЛ СШЕХ 0 в. 15

ства које би имало вредности, нисам чуо ниједног до брог савета... Само је Скабичевски једанпут произвео утисак на ме.. он је писао да ћу ја умрети као заборављени пијаница...

У његовим влажним очима сијао је готово увек фини осмех, али су понекад те исте очи поста јале хладне оштре и строге; у тим тренуцима његов гипки, благи, глас звучпао је чвршће, и тада изгледало ми је, да тај скроман и добар човек, ако само нађе за потребно, може устати чврсто и одважно против непријатељске му силе не уступајући јој.

Понекад изгледаше, да је у његовом понашању према људима био осећај неке изгубљене наде, блиске хладном тихом очајању.

— Чудновата су створења ови Руси! — говораше он једном. — У њему, као у решету, ништа се не задр: жава... У младости, он жудно испуњава душу свим што му до руку дође, а после тридесет година у њему остаје само неки суви шљам... Да би се живело лепо, човечански — треба радити! Радити са љубављу, са вером... А код нас то не умеју!.. Архитекта, пошто подигне две три лепе куће, почиње да се карта, и карта се целога живота, или стрчи чза позоришних кулиса. Доктор, ако има практике, престаје да прати науку, не чита ништа осим „Новости у терапији“, и у четрдесетој години озбиљно је убеђен, да све болести долазе од назеба. Ја нисам наишао ни на једног човека чиновника, који би ма и мало разумевао значај свога посла: он обично живи у престоници или губернијској вароши, исписује хартије и шаље их у Змијев или Сморгон да се изврше. А кога те хартије лишавају слободе кретања у Змијеву или Сморгону — о томе тај чиновник мисли исто тако мало као атеиста 0 мучењу у паклу. Адвокат, који срећно заштити своје име, престаје већ да се брине о заштићавању правде, већ заштићава само право сопствености, јури по тркама, _ једе острице, и издаје се за доброг познаваоца свих вештина. Глумац, који игра две три улоге као што треба,