Српски књижевни гласник

ПР Пон

12 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

— Да... веома... Пријатан човек. . — слаже се Антон Павловић кашљуцајући. —- Све зна... чита много... Три књиге почео је код мене да чита... Расејан је... данас ће вам рећи, да сте ви диван човек, а сутрадан причаће неком, како ви мучите послугу, како сте од мужа ваше љубазнице украли свилену џепну мараму... црну са пла» вим пругама...

Неко се жалио пред њим на досадан и тежак стил „озбиљних“ чланака у месечним часописима.

— Па ви не читајте те чланке, саветоваше му убедљиво Антон Павловић. —- То је пријатељска литература... литература... литература другарска... Њу састављају Г. Г. Црвени, Црни и Бели. Први напише чланак, други одговори супротно, а трећи доводи у склад противуречности првих. Изгледа, као да играју карте са будалом... А зашто је све то потребно читаоцу, нико се не пита.

Једном дође код њега нека пуна дама, здрава, лепа, лепо одевена и поче говорити „са Чеховом“:

— Живот је досадан, Антоне Павловићу! Све је тако мрачно: људи, небо, море, чак и цвеће изгледа ми Сиво.. Живим без жеља.. душа пати... То је сигурно каква болест...

— То је болест! — рече убедљиво Антон Павловић, |

— Да то је болест .. Латински се зове тотиз ртшуопа15... Дама за њену срећу, као што се видело, није знала латински, а може бити није хтела показати да зна...

— Критике су налик на коњске муве, које сметају коњима да ору земљу — говорио је он, осмехујући се својим паметним осмехом. — Коњи раде, сви су им мускули напрегнути као струне на контрабасу... а ту баш на носу седи коњска мува, голица га и зуји.. они морају да се бране машући репом. Зашто зуји та мува; Једва и она

да зна... просто — њихов је карактер тако немиран и хтеле би да даду од себе гласа, да покажу, да и оне живе на земљи!... Ето видите, — чак и ја могу зујати...

о свему се може зујати! Ја двадесет и пет година читам критике на моје радове, а не сећам се ниједнога упут-