Српски књижевни гласник

А. П. ЧЕХОВ. ОДЛОМЦИ ИЗ УСПОМЕНЕ. (Крај).

Он је имао необичну способност да свуда нађе и: одвоји неваљалство са уметношћу која је приступачна. само човеку који има високе појмове о животу који иза зивају ватрену жељу да се виде људи прости, лепи, хармонични. Неваљалство је у њему увек налазило строгог“ и оштрог судију.

Неко је пред њим причао, како је издавач неког популарног листа, — човек који стално прича о неопходности љубави и милосрђа према људима, — сасвим без“ икаква узрока напао железничког кондуктера, и како се тај исти човек до крајности грубо понаша са људима, који зависе од њега.

— Но, како да не, — рече Антон Павловић осмехујући се невесело, — па он је аристократа... образован“ човек... учио је богословију! Његов отац носио је опанке, а он носи лаковане ципеле...

И у тону тих речи било је нешто, што је одједном: „аристократу“ учинило ништавним и смешним.

— Веома талентиран човек! — говорио је о једном новинару. — Увек пише тако благородно, хумано... глатко... своју жену пред другим назива лудом... соба у којој спавају његови млађи влажна је и собарица стално пати од реуматизма...

— Антоне Павловићу, допада ли вам се Н. Н.2