Српски књижевни гласник

Уметнички ПРЕГЛЕД. 55

Има, најзад, пре но што дамо неколико најистакнутијих имена од Младих, још један врло пријатан утисак који треба да се саопшти: на Изложби није било ниједног од оних новатора који су пошли за неком школом не разумевајући је: ниједан неоимпресионист, ниједан „незавишњак“, ниједан поентилист. Не треба нас овде схватити као противнике тих гледишта: ми нисмо против њих. Шта више, ми држимо да су те школе, покрај свих претеривања која иду неминовно с новаторима, корисне ми држимо да су оне унеле по нешто ново што није рђаво и избацили по нешто старо што није добро — ма да и по нешто старо што је добро; али, у каквом их ми издању имамо, оне нису још такве да могу да буду за препоруку Младима. Млади ће, можда, имати прилике да на извору проуче, и приме или одбаце, корегирају или и сасвим промене своје гледиште. Сада је врло добро што нису с Модерном која је врло опасна за младе духове, а двогубо толико кад се прима из друге и слабе руке.

После ове опште карактеристике Младих, а пре но што поменемо неколико имена оних који су с највише успеха држали у руци кичицу, потребно је да кажемо коју реч о једној очајној празнини која је зјапила са свих страна Изложбе. Та очајна празнина у овоме је: по статутима Уметничко-Занатске Школе, Школа има за задатак да спреми раднике за сва поља примењене уметности: за декоративно сликарство, за декоративно вајарство, грађевинарство, за илустрацију, за орнаментику, дрворез, и тако даље. Међутим, сем нешто покушаја на стилизовању народних мотива у одељењу Г. Инкиострија, од свега тога ништа нисмо нашли. Све што је изложено било је из области чисте уметности: цртежи угљеном, актови, „ретли“, студије, портрети, пеисажи масном бојом и акварелни, и тако даље. Ми се нимало не бисмо љу. тили да је све оно достојно кичице што је изложено. Како је више од девет десетина далеко од тога да је ма и близу просечној уметности, та се замерка сама собом намеће. Очевидно је потребно водити више рачуна о