Српски књижевни гласник

Научни ПРЕГЛЕД. 955

Одиста, да ја мислим тако детињасто као Г. Станојевић, ја бих „просто метнуо“ биографије у хагиографију. ] Њему је довољно то што у мојој књизи постоји један пара- | граф о хагиографији српских светаца, па да у тај параграф метне и биографије српске. Он не види, ако су биографије у суштини само хагиографски списи, да оне имају

Га" #75 ђ 4

ПИ А Ре ТИ МИа

~

15 пуно специалних особина по којима се разликују од оста5 лих и издвајају у засебну групу међу њима, и да и иначе | има пуно разлога говорити о њима засебно. Наше био:

графије, на пример, говоре само о Неманићима и о архи: | епископима српским, а не о другим махом неугледнијим свецима српским као друга домаћа хагиографија. Наше биографије су дела најбољих и најславнијих писаца српских Средњега Века, а не дела непознатих или незнатних писаца као житија других српских светаца. Наше био| графије су, по општем мишљењу, дика и понос наше | 5 старе књижевности, „најбољи представници старог књиЕ: __жевног образовања нашег“, како се једанпут рекло (Вуковић), а не списи релативне вредности као остали из А хагиографије српске. Оне су и „драгоцени споменици наше прошлости“ (Вуловић), врло важни ако не и најважнији извори за историју нашу — тога је бар Г. Станојевић имао да се сети — а не списи неисториског карактера као други хагиографски. Оне су и најомиљенија књижевна радња наша, и сви писци историја књижевности су их увек истицали и о њима говорили често више но а о свима другим списима старога доба. Оне су и толико Е испитане и толико има о њима да се каже да је немо. гућно „просто их метнути“ у онај мали параграф који говори о два три друга српска свеца. Све то Г. Станојевић није видео, и само му је једна сличност биографије и хагиографије била довољна да их састави уједно, и да мени замери кад ја, о свему водећи обзира, учиним

друкчије.

а Ји А ТУ и. Ц У

"-..-

(Свршиће се). ПАВЛЕ Поповић.