Српски књижевни гласник

ова ~

_ тати димове.

а — Ех, а с мајком им ја ашиков о, — мисли, лијено " отежући трепавицама и узвијајући обрвама, а мишићи на Ке грче се, поигрававају. — Судбина била, не

Скдрв но м. 8

појасом, изује нове своје постуле, па се измакне коракдва унатраг, затрчи се и скочи. Дјеца одмах за њим. Скаче једно, друго, треће; скачу свађајући се, отимајући, без реда. Понеко и посрне, заваља се у прашину, и нагло се дигнувши, поново скаче.

Тако се играју, шале, забављају, по сахат, по два, а каткад и по три. Ахметага, онако стар и крупан, као коловођа, а они, ситни и мали, око њега. Ускачу му и на леђа, сакривају се под џубу, протрчавају између нога, старајући се да га оборе, повале; а он се само осмјехује, милује их и соколи, некако младалачки хакћући и подвикујући и дијелећи гроше на све стране. Људи, про: лазећи чаршијом, застајали су пред врата, прислањали се уз канат и дуго ослухивали. Сви су знали, да се Ахметага забавља са дјецом и свима је било смијешно. „Подјетињио стари“ говорили су подругљиво, и, одмахнувши руком, ишли даље, за својим послом.

Тек пошто би се сви, након толиког скакање и

"толике граје, поприлично уморили и малаксали, Ахметага

је, рашчупан, раздрљен и искаљан, иступао из игреи враћао се лонџи. Извади узгред, и смокава, череза, ћух-

тера и дијели дјеци. Свакоме даде. Затим сједну у лонџу,

намјести се и поново запали чибук, а они посједају и поваљују се испред њега, по трави, око потока. Ваљуш. кају се, бућкају босим ногама по води, и једу. Синчићи комшије Махмутбега били су му увијек најближе, готово

"уз кољено, и он се није могао уздржати а да их не оми: лује по неколико пута, или да их лагано не штипне за 5 пуначне, руменкасте образе.

— Машалах!.. Машалах !.. Како сте златни! — вели ИМ, тепајући, а у себи одмах додаје: „исти ко мати!“.. Па се опет завали, зажмури мало и почне отпуш-

Бо се... Сад, ето, у ње дица, златна дица.. Она ~ 5