Српски књижевни гласник

4 Српски Књижевни Гласник.

оставља траг иза себе, да се зна да је живила на овом свиту, оставља комад свог живота у њима, а ја... ЕХ!.

И тихо уздахне.

— Не оженио се, не до живота ни среће никоме, — наставља тише. — Кад ме у мехар положе, утријеће се и мој траг и траг мојих старих, који су мислили, да ћу им га очувати... Скрхаћу се ко безродно дрво, да нико не зажали за мном, ни сузе пролије...

— А шта ти ради бабог — придигне се лагано и пита једно дијете, тек да мало растјера оне мисли и да се прибере мало. — Ди је он>..

— Сиди, — тихо одговара дијете жваћући и као чудећи се питању. — Дома је.

— А бије ли те каткад>

— Не бије...

— И нека не бије!... Рашта би био — вели Ахме: тага и даје му још једну урму. — Ти си му добар, ти ћеш му кућу и племе очувати... Рашта би те биор.. Под старос' ће га твоја снага зашлађивати; у теби је уштедио дио своје снаге за старости...

Гледајући како се дјеца ваљушкају, чупкају траву и топе ноге у потоку, да им се опере, од шале и сам захвати мало воде у шаку и полије их по глави.

-- Мого сам и ја имат једно, двоје, троје, — мисли. — Ево вако да се окупе око мене и да се ваљају... Сидим ја, сиде они.. Гледају они мене, ја гледам њих. Па их цупкам на крилу, љуљам, њихам, тепам им... По: кривам им главу брадом, чешем их, а они се отимљу, вриште. бране се ручицама, чупају је...

— Хоп! — викне опет силније, јаче, изненада, и нагло се подигне на ноге и исправи се. — Хоп'!. Ко најприје ускочи до мене и пољуби ме у образ, грош му је... Опет грош! Хо Жен Хон.

У часу сва дјеца скоче на ноге. Са свију страна, уз силан жагор, опколе га, освоје, облете, па, посрћући, ускачу му и уз бедре и уз кукове, пузају уз њега, хватају се за рамена и, готово, јашу на леђима. Обгрле га