Српски књижевни гласник

а Нума РУМЕСТАН. 11 тана и трома због реуматизма, од кога је патила откако живи у Паризу, имала је нагласак и навике свога драгог Југа, и љубав према свему што је подсећа на њ. Она посади Руместана покрај себе, и рече, гледајући га нежно у полумраку:

— Права слика Евелинина !

Ово крштено име тетке Портал, које Нума већ то. лико година није био чуо, дирну га као успомена из детињства. Одавно Г-ђа Ле Кеноа жели да се упозна са братанцем своје пријатељице, али кућа је била у жалости, њихова туга их је тако отуђила од света и живота. Сад су решили да помало примају, не због тога што им

- је бол мањи, него због својих кћери, нарочито због ста:

рије, којој ће скоро бити двадесет година; и окренувши се балкону, одакле је допирао младалачки смех, она их зовну: „Розалија... Хортензија..., та одите... Ево Г. Ру. местана“.

Десет година после ове вечери, њему се још живо указивала пред очима, у оквиру високога прозора, љупка и мирна појава ове лепе девојке, обасјане благом светтлошћу сунца на заходу, како намешта косу коју !е млађа сестра рашчупала у игри, и прилази му, гледајући га отворено, јасних очију, без икакве извештачене забуне.

Он се намах осети пун поверења и наклоности према њој.

Ипак, једном или два пут, за време ручка, у току разговора, Нума као да опази у цртама лепога профила светле боје, који је седео поред њега, извесну тренутну гордост, без сумње онај мргодни израз о коме је писала тетка Портал, и који је Розалија наследила од свога оца. Али ова мало напућена уста, овај хладни поглед, прелазили су брзо у благонаклону пажњу, пријатно изненађење, које она није ни покушавала да прикрије. Рођена и васпитана у Паризу, Г-ђица Ле Кеноа је увек осећала отво· рену одвратност према Југу, и није марила ни за његов говор, његове навике, његове пределе, које је била уочила за време путовања о распусту. Била је то као нека уро-