Српски књижевни гласник

12 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

ђена племенска мржња, због чега су се мати и кћи често препирале у шали.

„Ја се никад нећу удати за јужњака“, говорила је Розалија смејући се, и као тип јужњака замишљала је грубог, празноглавог лармаџију, оперског тенориста или випарског путника из Бордоа, са оштрим и правилним цртама лица. Руместан је одиста по мало личио на ово верно замишљено лице мале заједљиве Парижанке; али његове ватрене и звонке речи, које су ове вечери, у овом пријатном друштву, добивале неку неодољиву привлачну снагу, озаравале су му лице одушевљењем и племенитошћу. После неколико полугласних речи које суседи за столом обично измењују као увод у разговор, заједно са маринадом и ајваром, кад говор постаде живљи, поведе се реч о скорашњим свечаностима у Компјењу и о костимираном лову где су званице били обучени као племићи и племићке из доба Луја-ХУ. Нума, коме су била позната либерална уверења старога Ле Кеноа, развезе једну сјајну, готово пророчку импровизацију, описујући овај двор као циркус: јахачице и коњушари језде испод натуштенога неба, и устремљују се смртоносно на јелена, уз севање муња и грмљавину из далека; на то, у јеку славља, настаје провала облака, потоп, сви победнички клици тону у воду, цела монархијска маскарада ишчезава укаљана крвљу и блатом!...

Можда овај опис није био сасвим нов, можда га је Руместан већ једном опробао у каквом говору. Али још никад његов занос, његов глас узбуњеног поштења, није нигде изазвао такво одушевљење какво се намах указа у сјајном и дубоком погледу који се упери на њега, док је смирено лице Г-ђе Ле Кеноа озаравао заједљив осмех, као да је хтела да запита своју кћер: „Па, како ти се чини овај јужњак >“

Розалија је била освојена. Од природе осетљива и мислена, она је била потресена слушајући овај снажни