Српски књижевни гласник

14 Српски Књижевни ГЛАСНИК. вајарско дело, изазивао је у њој нарочито грозничаво узбуђење, које је она више осећала него изражавала, нешто због велике урођене повученоста, нешто због онога лажног дивљења отменога света, које смета искреном дивљењу да дође до речи. Гледајући их, међутим, овако заједно, нарочито оно речито самопоуздање с којим је адвокат беседио, оне његове широке зналачке покрете руку пред пажљивим лицем Розалијиним, човек би помислио да је то какав славни уметник који поучава свога ђака.

— Мама, може ли се ући у твоју собу ... Хтела бих · да покажем господину слику лова.

За столом где се играо вист, мати кришом баци један упитан поглед на онога кога је, гласом неизмерне покорности и оданости, звала „Господин Ле Кеноа“; и тек на један мали миг судијин који је одобравао, она даде пристанак и са своје стране. Они прођоше кроз један узани ходник са зидовима пуним књига, и уђоше у родитељску собу за спавање, свечану и стародревну као и салон. Слика која представља лов налазила се изнад једних малих, укусно извајаних врата.

— Не види се ништа, рече девојка. ·

Она подиже двокраки свећњак, који је била понела са једног стола за картање, и, са уздигнутом руком, устремљенога стаса, осветли слику, која је приказивала једну Дијану, са полумесецем на челу, окружену својим нимфама, у једном јелисејском пределу. Али, у овоме ставу канефоре:, обасјана двоструким пламеном од свећа, просто очешљана, јасних очију, смешећи се гордо, са овако витким девичанским телом, она је била боља Дијана него сама богиња. Руместан је посматрао, и, за: несен овом чедном дражи, овом правом младалачком не_виношћу, он заборави ко је она, зашто је он овамо дошао: све своје снове о богатству и слави. Обузе га

' Декоративан кип девојке која руком држа корпу на глави. Пр.,