Српски књижевни гласник

СИ ЈА НРРКЕ

Јутро. Бик риче. Из широке ноздре Пара му бије. Одјекују стране. Златно, кб класје златно када доздре,

Продире сунце, навјешћује дане ЈЉиљана скорих. Шуме пјесме врела И раним пупком пупе голе гране.

Ово су часи великијех дјела —: Широм ораних замагљених њива Виде се јаки родитељи села.

Зној им са лица удара и лива, Полако крачу кб да сваки ступа Ковчегу светом гдје угодник снива.

Полако крачу. И док магла тупа Растањује се и док сунце лије Радости златне из црвених купа:

Сви машу руком изнад бразда тије“, И продрти им пешеви рукава Лепршају се, шуме, кб кад вије

Вјетар у сплету сасушених трава. Мени се чини: кб да крила склопе Свијетле птице и сврх ових глава