Српски књижевни гласник

БОРБА ЗА ЖИВОТ И УЗАЈАМНОСТ КОД животиња. — 943 примитивни облици, у којима физична снага појединих индивидуа игра главну улогу, замењују са друштвеном кооперацијом. Извесни облици директне борбе само се још по каткад појављују.: Иначе је директна борба постала излишна, те сва њена снага може да се примени на одржање заједнице обезбеђење друштва од спољних опасности које би претиле његовим. члановима. На тај начин кооперација у друштву постаје најбоље средство у борби за опстанак, јер се њоме у друштву и најслабији чланови одржавају и мирно размножавају. Животна борба губи карактер грубе међусобице и окреће се против спољних опасности; било против злих грабљивица, било против опаких физичких прилика. У овој борби, где се не зна за унутарње непријатеље, свест и солидарност играју улогу најсавршенијег оружја. Под њиховим утицајима животињске феле се одржавају, умножавају и усавршавају. За одржање и напредовање постају најспособније, не оне животиње које су највише наоружане за међусобну љуту борбу до истраге, већ оне које су најспособније за живљење у трајноме друштву. А најуспешније и најнапредније јесте оно друштво у коме прво влада највећи мир и узајамност међу члановима; друго, чији чланови имају велике телесне, умне и моралне способности; и треће, које обухвата највећи број особа, породица и других груписања особа (Лавров).

Овим разлагањем смо дошли, дакле, до закључка да главни фактор одржања и развића органских фела не може бити она непосредна, појединачна, међусобна борба за храну и надмоћност, како су је фанатички дарвинисти обично замишљали и каква се само у извесним приликама појављује. Борба за опстанак, о којој се с већим

правом може говорити, то је она коју је већ Дарвин у „метафорном“ смислу у неколико замишљао. То је борба против опаких прилика; то је, нарочито, борба у друштву и за његов> заједничке циљеве.

1 бате5 Магк Ва!ди!п. Ге дагушатше дапз 1е5 5степсез. Тгадић де Та 2-е едшоп апејаће. Рагј5. 1911. стр. 16.