Српски књижевни гласник

СИТНИ ПРИЛОЗИ.

О КАРЛОВАЧКОМ ВЛАДИЦИ МИОКОВИЋУ.

Није ми познато да ли је у српској црквеној историји обрађен живот и рад Мојсеја Миоковића, владике карловачкога, који је живео пре сто година. Самуило Илић издао је у 1825 години у Бечу класичку оду „Генетлаконђ преосвештенђишемђ, весокодостоинђишемђ и превосходителнђшемљђ Господину Мопсео отђ Мпоковићу, · штедромђ, православномђ епископу Карловачкомђ, Костанничкомђ, Личком, Крбавскомђ и Приморском“. „Генетлијакон „прославља добротворство онда већ покојнога владике, и истиче како је Миаковић код Цара Франца 1 био у нарочитој милости: „То најбоље знају Г. Г. официри, који су се у нужди и потребама својим на овог дворског љубимца позивали“.

О овом Миоковићу нашао сам неколико података у Архиву Земаљске Владе у Љубљани. (После француске окупације припадао је карловачки округ Аустрији). Из признања заслуга што их је карловачки пра.„вославни владика Миоковић стекао за цара и за државу, цар је још пре француске окупације наградио влгдику. Окупација је омела извршење ове цареве одлуке, и тек марта 1811 цар је владику, заједно са његова три брата: Савом, Ароном и Ђорђем, родом из торонталске жупаније, произвео у ред угарских племића. Кад су

60