Српски књижевни гласник

ПоОТРОШЕНЕ РЕЧИ. 9

— Склонимо се... овамо, за јоргован, у град, ја познајем пут — убрзано јој рече Младен.

Али је било доцкан. Пакосно око Спасојево већ се смешило, а Лацко, у пози паланачког кербера, који је срео нешто неочекивано и питао се да ли је то могуће, био је смешан.

— Добар дан! — развуче Спасоје понизно и пакосно.

Девојка га погледа право, зацрвени се, и не одго: вори ништа.

Спасоја збуни ова упорност, те продужи пут, сагнуте главе. Тек се окрете, да види шта раде оно двоје, кад му Лацко примети:

— Ти доби корпу!

— Добиће она још већу! — одговори калфа јетко.

Мало даље, они наиђоше на Живка и Цају. Ово двоје седели су на једној стени и читали Песме прошив Тираније. Двоје младих се и не обазре на неочекиване

пролазнике. — Видиш бруке! — примети Спасоје. — Па ни да се застиде! — О јетрога, о тогез! — уздахну Лацко.

Младен хтеде да се дигне и приђе Цаји и Живку. Али Даница му не допусти. Она је имала тврду ужичку главу која зна да пркоси, те рече да остану ту док Спа. соје не замакне за брдо.

— Хоћу да му покажем да га се не бојим.

И наслоњена на један камен, покривен влажном маховином, она је гледала упорно за трговачким калфом, намрштена погледа, чела изазивачког и уста напућених, као да је хтела рећи:

— Покушај само! Ја те се не бојим... ни тебе, ни твога Лацка, ни целе ове вароши, где ми је тешко као у гробу. Ја вас све презирем.

Иза ње се моделисала стена, висока као црква. Над главом јој се надносио јоргован пун нежнога цвећа. Око ње се уздизале масивне планине чије шуме се заодевале првим зеленилом. Ђетиња се пенушала око стена, и у

И