Српски књижевни гласник

З Српски Књижевни ГЛАСНИК.

— На мене наваљују таласи мисли који ме заносе, љуљају ме и ваљају; ја се преносим у један свет где хиљаде слика иду једна за другом без прекида.

Младен је био, поред болести, наследио од својих родитеља сву нервозност свога оца и све нежности своје мајке, којој је наличио као слика. Био се толико пренео у своје исповести да се и сам осећао разнежен дубоко, до срца, близу плача.

— У тим тренутцима ваша писма су ме спасавала. Ја нисам ништа у свом животу осетио слађе од дрхтавице која би ме обузела кад сам отварао ваше љубичасте врло уске коферте. Чини ми се да сам могао погинути за свако од њих.

Изнад њихових глава зашуме један јоргован, сав у цвету.

— Та су писма била мој једини повереник. Што ннсам могао писати вама, ја сам шаптао вашем рукопису. Моји снови су се огледали у контурама ваших слова. Она су ме опомињала на плачне мелодије где сам проналазио одломке својих осећања прикривене, разбијене, смрвљене. Не једанпут, ја сам из њих изазивао цело ваше срце, и ваше патње упоређивао са мојима. И ја сам се успављивао, уљушкан свим овим, као таласима једног језера у некој срећнијој земљи и под небом блажим од нашег.

Испод њих се видела варош и парче једне улице. На телеграфској жици одмарало се неколико ластавица.

Наједанпут Даница задрхта.

— Ја сам пропала! — промуца она.

Уз пут који је водио ка Граду пео се Спасоје са Лацком.

Девојка је имала разлога зашто се бојала. Паланка не допушта ове састанкс, а још мање на овом месту скривеном, пуном траве, заводљивог џбуња и зеленог | бусења као готових постеља. Паланка има свој морал, своју философију и не верује девојкама колико ни мла: дићима. Она неће да зна за осећања виша од инстинкта.