Српски књижевни гласник

А

мн д аи

ППИ ВРЛА ~ У 77 » ћ

У“

,

ПОТРОШЕНЕ РЕЧИ. гд

— Немам ништа против — одврати Лацко повољно и поглади своје бакенбарде. — Само... има једна стварр

— Која» — смерно упита калфа-Спасоје, којем је импоновао овај пробрани говор паланачког телеграфиста, новинара и помало песника.

— Ствар је проста: хоће ли бити печења2г — и Лацко пљуцну.

— Јавио ми је Вељко по ђетету да коље јаловицу. Каже: нешто екстра-вајн. Одвојио је за мене бубрежњаке.

— То је паметно... врло паметно. Не губимо време.

— 'Ајд' ти напред, па ме чекај у Међају.

— Ама, заобилазно је. Мораћемо ударити на Град.

— Не мари. Има више лада

— А и газда да не примети што — допуни телеграфист значајно.

За то време, седели су Даница и Младен на Граду, на ономе истоме месту где су седели прошле јесени.

Пролеће је расипало своју топлоту, у којој се дивље брдо расцветавало. Чудне боје цвећа дрхтале су по песку од разбијених зидова: нежна плава боја попине капице мешала се. са интензивним жутилом неког отровног цвета, бледа трава је крила под собом модру љубичицу, трње се покривало белилом свога беара, леске се китиле црним ресама, а овде онде расцветавала се перуника у букетима. Све то је увијала нека дирљива благост, романтична тишина планинског ваздуха.

— ..То начини пустош у мојој души — јадао се Дворски својој пријатељици, здравој као тај ваздух, јакој као темељи зидина који су се више њих кострешили. Многе и многе дане премишљао сам : како ћу да живим, како да разумем свет који ме окружује. Понекад би предузео понешто ново, радио марљиво, али већ другог

„дана пао бих у очајање и мрсио своју косу.

Даница га није разумевала добро, али је осећала да пати, те уздахну као да је хтела олакшати патњу своме пријатељу.