Српски књижевни гласник

ЈЕ

мерено

ди 6 а

те

%

па: ПОТРОШЕНЕ РЕЧИ. 11

Девојка је признала да је тога дана била заједно са Дворским на Граду. То је било довољно: поштена девојка не сме одлазити са младићима на таква места. Шта их се тиче шта је било даље; то се не да опро· стити, и Даници није било више места међу добром децом.

— Ама, јесу ли те жене луде» — побуни се млади човек на ову нову неправду која му се чинила. — Ја нисам додирнуо ту госпођицу колико ни све друге краљевско-српске девојке !

Заман се млади човек бунио. На њега су нападале рђаве мисли као рђаво време. Е

— Није истина да ти је она била равнодушна као и свака друга — говорио му је један унутарњи глас.

_ И она пати због мене — мислио је други пут.

Хтео јој је помоћи, тој малој паланчанки, која се нашла око њега, засладила му својим присуством, писмима и разговорима његово самовање у овом изгнанству. Он је хтео да покаже целом свету да између њега и ње није било ничега до речи, благих, пробраних, безопасних речи. Он није налазио ништа рђаво у њеним поступцима. Шта више, она му је изгледала тако лепа у својој жудњи за животом ширим него што су видици у кориту Ђетиње.

Али “како да то покаже» На који начин да то учини Ко ће му у вароши веровати

У тим мислима, он је шетао, седаом осећао се уморан као да је покретао цео свет.

— Мора се нешто урадит, чоче! — речемуи Машан једног дана.

Сем тога ни Дворском није било лако. Ко га види, запиткује га безобзирно, задиркује цинички, приговара безбожно.

Дође му да прекине све и остави Ужице. У тренутку да то учини, он осети како је везан за њ везама много јачим него што је мислио. У пркос свега, Ужице је била његова варош изабрана, у њега је пренео све, он је веровао у Ужице и волео га. Он је волео његове