Српски књижевни гласник

12 Српски Књижевни Гласник.

улице пуне тишине, његова брда где су призори стално променљиви. На сваком кораку оставио је нешто од себе самог. У овој вароши је започео живот озбиљног човека, у којем је учествовао свим дрхтајима свога бића. Једног дана седео је тако неодлучан са Машаном на прагу „фотографије“. Са једног изгубљеног облака је падала ситна киша. Она је освежавала ваздух, залевала коров око дућана, куцкала по Толовим Зидинама, прскала

калдрму.

— А ну, јадан, што не запросиш ђевушу — рече му Машан изненада. — Светога ми Василија даће ти је Веселин.

Дворски га погледа зачуђено, па се онда осмехну. Тај осмех је био једва приметан, а жалостан као покров на мртвацу.

— Видиш ли, Машане, ове зидине. Све је код њих лепо почето.. све је спремљено што треба за кућу : брдо подзидано, авлија поплочана, темељи ударени, али куће нема. Ја сам ти као те зидине. Ја имам двадесет година, знам свој занат, у радњи имам све што ми треба ...те. мељи су ту, све спремљено за живот, али мени нема живота. И неће га бити, ја то верујем, ја то знам. Мој отац је умро тек што сам се родио. Моје детињство је једна дуга историја тејева, црвених водица, апотекарских мириса. Мајка је бдила нада мном, и дан и ноћ, па је после умрла, од исте болести као и отац Ја сам труо. Ја могу можда још неко време овако... Али ја не могу... не смем упропастити неког другог... и хоћу да се моје зло за: врши са мном.

Дворски је говорио брзо. По лицу му је било из. било неко плаветно руменило, а по бледом челу хватала се једна кап зноја.

(Свршиће се.)

М. М. Ускоковић.