Српски књижевни гласник

НУМА РУМЕСТАН. (14)

УШ ПОДМЛАЂИВАЊЕ.

Али предвече, њега још једном обузе туга, кад се враћао из Версаља са неколико својих колега. У загушљивом вагону, препуном пушача, водио се разговор, весело и слободно као увек у Руместановом друштву, о извесном кадифеном шеширу вишњеве боје који је окружавао једно креолски бледо лице у дипломатској ложи, и служио као пријатно разонођење у дебати о царинским тарифама, привлачећи на себе општу пажњу, тако да су сва ова велеуважена господа била дигла нос у вис, као ђаци кад усред часа грчког језика улети у разред какав залутали лептир. Ко је то био! Нико је није познавао. — То ће најбоље знати генерал, рече весело Нума, обраћајући се маркизу д Еспајону д Обору, војном министру, старом женскарошу... Но... но... Не браните се; она је само вас гледала.

Генерал збрчка лице, тако да му жута јарећа брадица одједном одскочи чак у нос.

— Одавно већ жене више не гледају на мене. Оне имају очи само за онакве раге.

Онај кога је генерал означавао овим раскалашним језиком, којим се тако радо служе сви официри племићи, био је млади Лапара, који је седео у једном куту вагона, са министарском торбом на коленима, ћутећи са