Српски књижевни гласник

908 Српски Књижевни ГЛАСНИК

вачки Србин Будмани у својој „Отаттанса деПа Ипопа зетђо-стоаја“ већ године 1867. По њему броји дакле у српске земље и „Возтеп, ФЧеззеп лаПоПзсће Ветооћпег једосћ сћогоаштусћ зртесћеп“ („У21. т.“, 1. 331). Али сада има опет неприлика са икавцима, те долази до закључка, да су били Срби Константина Порфирогенета ијекавци, а Хрвати икавци (362). М на то га је навео сам Вук, по којем су се једни икавци „одавна посрбили, а други доцније“. М тако су по данашњим нашим појмовима о језику и дијалектима апсурдне све сличне теорије. Од штете није била само „филолошка критика“ лијепе књижевности, него и још више једнака „филолошка“ гра“ матика, етнографија и политика са Вуковим „романтичким и уско националистичким идејама“. (Јован Скерлић, „Српска књижевност у ХУШ веку“, 427).

Више пажње треба посвећивати питању, како је дошло до данашњега јединственога књижевнога језика. Чистим народним говором, за који се је могао Вук толико борити, писало се на западу већ четири стољећа; овај рад је он и доста познавао, те без „шокачких“. рјечника, које му је Копитар и на пут шиљао, не би могао написати свога знаменитога '„Рјечника“ (1818), којим је положио први темељ данашњем књижевном је: динству. Са друге стране могли су Загребачки Илирци, већином кајкавци и чакавци, примити штокавштину и јекавштину, не само с обзиром на већи дио народа, који су звали у своје „илирско коло“, него још више ради тога, што су се угледали сасвим на далматинско-дубровачку књижевност, у којој се већ много прије свршио једнак процес, попуштање чакавштине (в. ниже). И опће традиције далматинско-дубровачке никад се не изгубише, те дјеловаху већ преко Босне и Славоније и на сјеверозападну Хрватску још у ХУШ стољећу.

Али лако је данас нама са дескриптивном и историјском граматиком једног књижевног језика и велике скупине његових нарјечја. Друго је, чини се, историја књижевности, на коју дјеловаше јако политичка, вјерска