Српски књижевни гласник

НАУКА О ЈЕЗИКУ И КЊИЖЕВНОСТИ СРБА И ХРВАТА, 909

и културна диоба истог народа међу западним и источ: ним Римом. По томе може се у истини говорити о српској и хрватској књижевности, те настаје питање како их ваља обрађивати и приказивати. Најлакше и најједноставније би било, да дијелимо сву књижевност по именима, како је то чинио Б. Шурмин у „Повијести књижевности хрватске и српске“, године 1898, али је већ питање, би ли још и данас једнако радио. У опреци са мојим прегледом југословјенских књижевности у „Кшшг дег Оесепуап“ (дио 1, књига 9, Гегрдо. Тешђпег) заступа исто мнијење и најбољи руски познавалац новије књижевности јужних Словјена Н. Петровски („Журналљђ министерства народнаго просвђицента“, 1909, ман, 198), који мисли, да ваља ове књижевности описати овим редом: 1) бугарска 2) српска 3) хрватска 4) словенска. Не чини му се дапаче згодно ни заједничко разматране српске и хрватске књижевности („Даже совмђфстное сербскон И хорватскон литературђ не представллетси удобнимљ“). Тако суди, сасвим наравски, Рус, који преноси своје пој мове о православним Русима и католичким Пољацима на Србе и Хрвате, те каже („О сочиненилхђ Петра Гекторовича“, ТУ); „назнватђ н. пр. Гундулича сербскимљ позтомђ било бн также несправедливо, како признаватђ Д. Обрадовича хорватскимђ писателемљ“.

Међу тим нема ниједног српског историчара књижевности, који би пристао на онако појимање, а сви се свраћају више или мање и на католике писце. У коликој мјери то раде, у том до душе нема јединства. За примјер наводим Јована Грчића, који у својој „Историји српске књижевности“ прати књижевни рад по чишавој Далмацији, дакле и великог броја чакавских писаца, у Босни, кајкавској Хрватској од ХМ ХУШ. вијека и у Славонији ХУШ вијека, али „илирски покрет“, те „књижевности и Хрвата од илирског покрета“ описује већу „додатцима“, а сасвим испушта глаголску и протестантску књижевност. Једнако Павле Поповић у свом „Прегледу српске књижевности“ не помиње глаголску књижев-