Српски књижевни гласник

910 Српски Књижевни Гласник.

ност, а из „средње“ узима само дубровачку, те се не обазире нити на босанске фратре, који пишу ћирилицом,! премда говори о фрањевачком књижевном раду у Дубровнику (стр. 327.)

Овакав поступак може се спорити с пуним правом, јер му забадава тражимо научно оправдање, а гријеши највише у томе, што цијепа сасвим својевољно велику органичку целину. Сва далматинско-дубровачка књижевност мијењала се до душе од ХУ—ХУШ вијека, али имала. је исти извор, а у свако вријеме исте прилике, идеале, узоре, поетске облике и језик. Најкомлетентнији судци у том су наши старији писци сами, који су нам, особито у својим посланицама, оставили много доказа, да су се осјећали једним „језиком“, то јест народом. Тако пјева Хваранин Луцић („Стари Писци Хрватски“, М1, 261):

Дубровниче, части нашега језика, а Дубровчанин Никола Наљешковић слави Петру Хекторовићу, властелину хварскому (С. П., У, 318, 45—46), његове „пјесни“:

Зашто си ти слава нашега језика

пи у свем час права и круна и дика. Једнако пјева у част Хвара Дубровчанин Мавро Ветранић (С. П, Ш, 206, 27):

Кастаља прислатка ер при вас извира

гди се сладос рајска у пјесни разбира

Тер гдје се тај чује у Хвару рајска слас,

велми се радује словињски кошар вас;

и остале државе нашега језика

у Хвару све праве да је вриједпост велика. У „Вили Словинки“ Задранина Јурја Бараковића (С. П,, ХУМН, 237) истиче се највише „Словућа и славна Дубровкиња вила“, а уз њу се налазе честита Хварка, племенита Нинка, гиздава Трогирка, вила Шибенка и Задарка.

Доста је већ само ових примјера, који доказују, да нашим старијим писцима, никако нису сметале малене ди

! Г, Поповић је оставио да говори о босанској књижевности

у другој свесци свога „Прегледа“. (в. Предговор „Прегледа“. Ур.