Српски књижевни гласник

НАУКА О ЈЕЗИКУ И КЊИЖЕВНОСТИ СРБА и ХРВАТА. 911 јалектичке особине, које би их једине могле растављати. То је преостало тек филолозима ХЛХ и ХХ вијека! Гдје бисмо могли нешто слична наћи код Њемаца, Францеза и Италијана, код којих налазимо у старијој књижевности сасвим друкчије језичне разлике 2 Овако забацивање чакавских писаџа, премда има чакавизама и у самом Дубровнику, и испуштање старије хрватске књижевности, која се од српске дијели једино писмом, може се само тумачити жељом малих народа, да буду још мањим, а да би тим изишли већим.

Једино правилно становиште је дакле, да се прама језичноме јединству, које је у ХТХ вијеку уродпло и једнам књижевним језиком, научно проучава и учи у школама сва књижевносш, која се развијала на земљи“ шту данашњега. јединственог књижевног језика. Изабирање појединих периода или писаца не да се никад консеквентно и праведно провести, те квари праву слику духовног развитка на једној и другој страни. Осим тога не може се у Аустрији, Хрватској и Босни већ из практичких разлога дирати у ову цјелину, јер су веома често промијешани ђаци српског и хрватског имена, да не говоримо још о муслиманима, од пучке школе до университета. Било би од велике штете по здрави напредак ако се не би једнако поступало и у Србији.

Научни разлози траже даље, да се историја књижевности обрађује синхронистички, то јест како се развијала у исшо вријеме у разним крајевима, које су идеје, потребе и форме биле заједничке, а у чем и зашто ли се разилазили поједини крајеви. Разумје се, да овака модерна историја књижевности не може бити само би: блиографска и биографска. Са задаћама исшорије књи: жевности особито се не слаже сухо набрајање еванђелија и других црквених књига, те њихових рукописа већ у старо доба; а још више треба у новијем истицати главне књижевнике и боља дјела, зато подавати потпуну слику онога времена, о којем се говори, и његовога књижевнога развитка. Ма