Српски књижевни гласник

912 Српски Књижевни Гласник.

Потешкоћа има свака диоба периода и свака син: теза богате и разноврсне грађе у ксторији, особито у књижевној. Треба дакле оцртати како се приказује ова метода у пракси.

Дјело словјенских апостола Ћирила и Методија дошло је одмах к Србима бугарске и византијске државе и јузападних српских државица. При том се не смије забо. равити, да је у овим државицама имао превласт западноримски утјецај читава столећа, што је веома важно за питање о основама српске народности. Са друге стране примили су и Хрвати на јадранској обали од Истре већ у вријеме Методијево словјенске црквене књиге, писмо и језик. Најновија истраживања (на пример Руса Михајлова, Словенца Нахтигала, Чеха Вајса) хрватских глаголских текстова показују, да су се у оним споменицама преводи словенске браће и њихових сарадника каткад боље сачували, него ли код православних Словјена. По својим темељима је дакле управо најстарија књижевност Хрвата и Срба заједничка. Кашње се додуше развијала самостално, прама захтјевима источне и западне цркве, али ни тада нису биле прекинуте све везе. Управо у једном глаголском рукопису из године 1468 најприје је нашао Јагић компилацију апокрифа бугарскога богумилскога попа Јеремије, а код Хрвата на Кварнеру била је преведена тројанска прича, која је допрла к Бугарима већ на концу друге половице ХМ стољећа, а преко њих и к Русима. Уопће је долазила средовјечна романтичка књижевност к јужним Словенима преко Далмације, те се такође не може дијелити. (В. моју „Дезсћеће а. аПег 51451. Глегаштеп“, 181—184)

Особито је занимљива судбина основа старе словенске књижевности код Срба и Хрвата. /Глаголицом су писали најприје и Срби, јер се управо у Маћедонији она најдуже сачувала, те је оставила трагова у ћирилском писму најстаријих споменика у Србији (на пример % за ја), а има још старосрпских рукописа са глаголским мјестима и маргиналима (в. сада К. Јиречек,