Српски књижевни гласник

914 Српски Књижевни Гласник. анскомђ изнкђ“, 108). На стару књижевност ослања се и рад словенских и хрватских протестаната, који су хтјели све јужне Словјене, и Турке до Цариграда, придобити за њемачку реформацију помоћу књига штампа. них глаголицом, ћирилицом и латиницом. Ова свеза показује се већ у вањском облику. Глаголске су књиге још сасвим као рукописи, што се тиче угластих слова те многих кратица и лигатура, али за ћириловске угледали су се наши протестанти већ на лијепо штампане млетачке књиге Божидара Вуковића, који је своја слова удесио прама округлим латинским (апндаца), те кратице разријешавао. Глаголски текстови прештампавали су се просто и ћирилицом са малим промјенама, језик је у свима мешовит,! што зависи особито од тога, јесу ли Стјепан Консул и Антун Далматин имали пред собом старе црквене текстове, или већ на народном језику латиницом штампани лекцијонар, или сасвим на ново преводили. У великој свађи међу Приможем Трубаром и Стј. Консулом водио је Словенца Трубара добар инстинкт, кад се није поуздавао у истарског Хрвата Консула („156 Кет Кгођаћ“) те је све тражио као сарадника „еп гесћђеп Возшакеп ипа ОзкоКеп, дег гтесћЕ стођанзећ стинзећ гедеп ипа зећгеђеп кћап“ („Рптиз Тгиђегз Впеје“, уоп От. Тћ. Ејге, 107—108). Већ ове примедбе показују, да је занимива протестанска књижевност са језичне и литерарно-историјске стране још премало проучена, а сасвим је криво ако Срби за њу не маре, премда је штампана ћирилицом, и дава прилику да и Срби познају о једном великом културном покрету на западу, који је ипак и к њима до-. пирао (као на сјеверу к Мало-Русима и Бијело-Русима) у најнесрећнијим данима ХУМ! стољећа. Ћирилске књиге, које се шиљаху у Крањску, Хрватску, Босну, југоисточну Угарску, Ердељ, Молдавију и Влашку до Цариграда, до-

1 Како је још мало обрађено ово питање, показује ова реченица у реферату о Бучаровој „Повијести хрватске протестантске књижевности“ у „Српском Књижевном Гласнику“ (1911, 16 априла, стр. 641): „Језик ове књижевности био је чист чакавски дијалекат“