Српски књижевни гласник

НАУКА О ЈЕЗИКУ И КЊИЖЕВНОСТИ И ХРВАТА СрБа. 915

душе се нису много тражиле, али из Далмације више него глаголске (Бучар, „Повијест хрватске протестантске књижевности“, 168, 178, 171), а што се тиче турске царевине треба знати, да је увоз књига био строго забрањен, а народ, сасвим запуштен. У опће је кратки рад југословјанских протестаната поучан с обзиром на упорабу писма. Почело се за Хрвате и Србе штампати књиге глаголицом и ћирилицом, али већ године 1563 савјетовало се Унгнаду из Беча и Вараждина (Бучар, ђ. 163, 169, 174), да издају хрватске књиге и лашиницом, а штампањем оваких књига свршили су Далматин и Консул свој рад године 1564 и 1568. Не смије се заборавити, да је реформација покренула и кајкавску књижевност у Хрватској.

Утјецај реформације на културни живот Хрвата и Срба не чини се велик, али у истини дјеловаше веома на словенски југ отпором католичке цркве, тако званом протиреформацијом. Рим сам је провађао веома усрдно закључке Тридентског Сабора, да сачува и придобије јужнословенске земље; створио је особите колегије за њихову духовну младеж у Лорету, Риму и Болоњи, те по примјеру протестаната штампао од године 1582 различите вјерскопоучне и литургијске књиге латиницом, ћирилицом и глаголицом. Овако је настала и читава католичка књижевност на народном језику, а по духу сасвим једнака за Истру, југозападну Хрватску, сву Далмацију, Босну, Славонију и остале турске земље. Исте „илирске“ или „словинске књиге као у Далмацији и Босни рабиле су се и у Бугарској, која је дала српско-хрвгтској књижевности и своје писце (П. Бакшић, Пејкић, Ф. Станиславов). Постојало је дакле (барем за католике) књижевно јединство, каково су имали на уму загребачки Илирци, али га нису постигли.

За нас је особито важан рад за једџинсшво књи.

10 особитој босанској књижевности не може бити за овај период ријечи.

584“