Српски књижевни гласник

916 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

жевног језика. Далмација је имала велики број ваљаних пјесника и других писаца у чисто чакавском говору, који се додуше мало разликује од најближих штокавских. Године 1553 пише Млечанин Ђустиниани још о Сплиту, да његов [чакавски] језик вриједи код далматинских Словјена толико колико тоскански у Италији, али већ године 1636 приповиједа Пажанин Бартуо Кашић у уводу „Римскога ритуала“ (Рим, 1640) како је дошао до тога, да пише „босански“: много је размишљао и с другима разговарао, којим би се начином могло најбоље и најугодније писати и говорити „бесидења Словинска“, да би се угодило „не само свима Русагом, Пачек ни једному самому Граду, јере сваки чловик свога града говори и бесидење хвали, Херваш, Далмашин, Бошњак, Дубровчанин, Сербљин.“ (М. Шрепел, „Латински извор и оцјена Кашићеве граматике“, „Рад југославенске академије“, књига СИ, 4). Ради тога чини му се „разборито и разложито“ „да онај Писалац, који хоће, штогод уписати нашки, има настојати, колико најбоље може оним говором уписати, кога он вишш у многих позна, да је најопћениј, ш када може свак лашње разумиши, и с корисшју прочшиши; нека, како годиве мнозима угоди“. Овако је истумачио онај ритуал „нашки, бивши ја говорио и одћио с људми од разлицих Русага словинских, ходећи по; свшту: и јасам њих овака говорења разумио, и они су моја: (Крсшјани, Рашшани, Сербљи Полувирци и Турци)“. Као што први граматичар, говори већ и други лексикограф српско-хрватског језика, исусовац Јакоб Микаља, родом из Италије, у „Благу језика словинскога“ (Лорето, 1649), да је по мнијењу сваког „!а ипдиа Возпехе !а рш реЏа“ као у Италији ја Ипоца Тозсапа о Котапа, ради чега би морао сваки илирски писац писати босанским говором, као што је он то настојао у свом рјечнику. Ове теорије налазимо и код других лексикографа (ПеПађеЏа) и писаца (у Дубровнику Ђ Палмотић, у ХУШ стољећу у Славонији Е. Павић и Катанчић), а у живот увађаху их више или мање сви.