Српски књижевни гласник

НАУКА О ЈЕЗИКУ И КЊИЖЕВНОСТИ ХРВАТА и СрБА. 917

Дубровчани додуше не уступише сасвим; сам Б. Кашић је морао издати! „Пистуле истомачене из мисала новога римскога у језик Дубровачки за града и даржаве дубровачке“ (Рим, 1641), а његов цензор пише у њој: „ехеа! надце 1п Нпез огђа5 (егае зопц5 еуапоенсае |иђае Баги54015 УоСфиз едииз, ш фу150 даиодаттодо Гпрепо оссгдепгет тотапа ипоша, отетет. тадизта ретситта. И Аррепаши још комбинира # розпехе-гагизто (Монте 15[01100ст сће, п, 215).

Зашто мишљаху граматичари, лексикографи и писци, да се у Босни говори најљепши језик > „Језична љепота“ је сасвим индивидуално чувство, што каже већ и Б. Кашић. Јекавштина за моје ухо није љепша од икавштине, а прама музичној теорији њемачких романтичара морао би.нам „аЧа5 Неђисће“ и бити милији, а многи писци, којима је тешко разликовати је и шје волили би га из практичких разлога као источни е. Осим тога има икавштина лијепу писану и усмену књижевност. Чакавски наглас је старији (често управо правословјенски); веома згодан за јамбичан ритам, за мушке асонанције и срокове, има дакле предности, које у најновије вријеме завиђају већ и неки хрватски писци словенском (и руском!) језику. Велики граматичар Ј. Добровски није волио у српском језику ао-џио мјесто ол, ил, којих „Далматинима“ није бранио ни Б. Кашић.

И тако не би било приговорима конца, ако би се гле: дало на „љепоту језика“. Како је познато ни Вук Караджић није ради љепоте изабрао херцеговачког нарјечја, него каже јасно и отворено у предговору к „Ријечнику“ године 1818 („Граматички и полемички списи“, П, 22): · „Мени се ни једно ово нарјечије [ерцеговачко, ресавско, сремачкој не чини љепше ни милије од другога, него су ми сва три једнака; а ову сам књигу зато писао Ерцеговачким: а) шшо се шако говори онђје ђе сам се ја родио, пи шако сам најприје од мајке п од оца научио

1 В. Јагић, „Историл славаскон филолигји“, 136,

=