Српски књижевни гласник

~

918 Српски Књижевни Гласник.

говориши ; 6) да виде Сријемци и Бачвани и Банаћани, како њиова браћа и по оним земљама говоре“. Не ваља по томе ни мнијење ЈБ. Стојановића („Глас српске краљевске академије“ ГМ, 34) „што је то у истини био најчистији народни говор, који је он до тад у Српству чуо и познао“.

Морамо дакле потражити друге узроке похвалама босанскога говора. Ученим људима могло се додуше више свиђати нарјечје без силе талијанских туђинака, раширених по далматинским градовима, али познато је, да је романски утјецај прелазио и блиске турске границе. Ја се на примјер нисам могао доста начудити, да је у Лици све пуно талијанских ријечи на пољу материјалне културе, којој није бранио ни сам Велебит пријелаза, а за то ванредно мало њемачких, премда је Војничка Граница имала дуго времена њемачку управу и школу. Осим тога Далматинци нису могли имати одмах оне радости са многим турским ријечима као још данас Славонци, кад говоре „цифрасто“, те многи српски и хрватски писци. Услијед турске невоље исељиваху се додуше чакавци, а у њихове постојбине долажаху штокавци, али ни то не би могло, особито овако брзо, уздрмати књижевним традицијама далматинских градова и острва. Осим тога је данас већ доста познато, да досељеници нису онако мијењали нарјечја старосједилаца како се је прије мислило. У самој Босни живе још данас у истом мјесту католички и муслимански икавци уз православне јекавце, (слушао сам како се разговарају икавски бегови и јекавски кметови међу собом), што сасвим одговара модерним лингвистичним појмовима („МегкећгзоспоззепзсћаНеп“), да људи чувају језик своје средине.

Особито је важно за нас, да је први писац, који је створио теорију о предности босанскога говора, премда сам набрата све главније писце далматинско -дуброваачке,! био родом са кварнерских отока (с Пага), дакле са

1 М. Шрепел, „Кад“, књ. СП. 5.