Српски књижевни гласник

НАУКА О ЈЕЗИКУ И КЊИЖЕВНОСТИ СРБА И ХРВАТА. 919

скрајних северозападних предјела чакавштине. На сву срећу нам је и сам Бартуо Кашић протумачио овај ванредно чудноват појав већ у својој граматици, првој језика српско-хрватскога, изданој у Риму године 1604. У предговору својих „из опез Ипопае ЈПупсае“: прича овај исусовац, да су такође људи његова реда учили ради невоље турских „Илира“ њихов језик: Оџаге 5арешег езЕ а лозтае Зостегатих Модегатотвиз сопг шит, шЕ ешз папоту пприв тегпасша, диае арпад ршттоз роршоз !апхате рагећ, ада сагиг аб 5, ди: аа еоз егифепаоз гаоте! сепхеатјиг“. Исусовачка организација је имала дакле већ своје готово правило, да треба упознаши онај народни језик, којим већина пука говори. А како говори велика већина „словински“, „илирски“, каткад и „хрватски“, било је добро познато у Италији одгојеним исусовцима, фрањевцима и другим редовницима, који путоваху као мисионари, визитатори и легати све турске земље од Скадра до Темишвара, од Јадранскога мора до Црнога. Не смије се заборавити ни околност, да су Далмација, Босна и Славонија кроз турско господство и даље остале једном редовничком провинцијом (Возпае Агсеппае) популарнога фрањевачког реда (Далмација одцијепљена је 1735, Славонија 1757), што је имало за књижеван језик исту важност, као на другом мјесту државна заједница. И наш Б. Кашић имао је доста прилике, да је разумио'и да су њега разумили „Крстјани, Рашиани, Сербљи Полувирци и Турци“. У опће је био Кашић човјек руске пропаганде, као што су били Комуловић, Главинић, Мрнавић, Леваковић и Крижанић, који је хотио исте идеје проводити на још већем попришту, у Русији. А сада морамо помислити, да се у њиховом духу одгајала не само сва духовна младеж, него и свјетска, и да су били ђаци оваквих исусоваца и Гундулић и Палмотић.

Сличан појав имамо код Нијемаца, Ни код њих ни.

ар 6;

т = ла а Панса и аиоиааи