Српски књижевни гласник

920 Српски Књижевни Гласник.

јесу исусовци у своје јужно-њемачке школе уводили варошко-аустријског или швапског нарјечја, него књижевни језик, који је Лутер створио својом протестанском библијом на темељу саксонског нарјечја. Чудновато је, да јужноњемачке исусовачке школе нису рабиле првих граматика, које су изашле у Штрасбургу (1574) и у Аугсбургу (1573), него граматику, коју написа Јоћаппез СТаји5 (Бержо, 1578) „фтој; 1гез аизоезргосћепеп Ргојезгапизтиз“ (Н. Раш, Отшпаплаз5 ад. дешксћеп РПоооле, Т. 23). Као што њемачким исусовцима није сметао Лутаров језик, вољели су и наши нарјечје, које већином говоре православни и муслимани. Универзалности католичке цркве и особито смотреном раду исусовачкога реда треба приписивати, да се уводила систематски у западним крајевима у књижевност штокавштина, већином ијекавштина.! Овакав темељ књижевном јединству Хрвата и Срба неће се може бити многим свиђати, али ниједан паметан Нијемац се још није ради тога љутио на исусовце, што су радили за књижевно јединство свега њемачког народа. Дапаче од људи, који су овако живјели и радили за идеје, можемо се навијеке учити.

Из свега се види, што значи протиреформацијски покрет на словјенском југу и за Србе. Без њега не може се правилно разумијевати ни вишка дубровачке књижевности, ни остале далматинске, ни босанске, ни историјског развитка књижевнога јединства Хрвата и Срба. Познато је, како је и Вук Караџић хвалио језик у књигама босанског фрањевца Матије Дивковића. Осим тога је сасвим криво, ако се мисли, да је побожна и вјерскопоучна књижевност босанских фрањеваца остала непозната православнима ради њезина садржаја. Православни поп

' Ове сам мисли изрекао већ у „Оезгеггеје зеће Кипазећац“ 1906, 15 дес. 243 (Нгуац 1 5гћ. Озлек, 1907. зег. 19), у „безећ. а. аЈЕ. 8145). 11,8 9, али чини се без особитог успјеха (ср. ва примјер |. Ртосћазка, Паз Кгоаћ. Бегђ, Зећг. 1п Возтшеп ипа дег Негсесоутта). По схватању неких научењака томе сам крив и ја сам, што овакој истини нисам написао дебеле књиге.