Српски књижевни гласник

НАУКА О ЈЕЗИКУ И КЊИЖЕВНОСТИ ХРВАТА И СРБА. 991

и калуђер разговарао је фратром као и данас, те је могао читати његове књиге, особито кад није имао својих, а фратар није опћио само са муслиманским великашима, него и са православним народом. Најјаснији доказ, да вјера у том обзире није сметала, имамо у том, да се из италијанског извора преведени Цвијеш о крипости Павла Посиловића, налази и код Срба, Румуна и Руса („Цвфти даровани:ш“, в. М. Сперански: „Переводнне сборники изречени“, Чтена, 1905, књ. 2, 527 сл.). Познато је и то, да су православни попови долазили у Рим, да уче у његовим школама, те послије повратка остављати католицизам, како су то радили и Руси у пољским школама, или ступали у службу римске пропаганде. (Д. Прохаска, „Паз Кгоа!.-зетђ. 5ећић,. тп Возшеп и. дег Неггео,“, 16—77). Осим тога су већ доказали научењаци (Маретић, Павле Поповић и други), да су Маријине и друге легенде из католичких рукописа и књига прешле међу православни пук.

Признати треба, да је особито тешко одредити право мјесто реформацији и протиреформацији у књижевности Хрвата и Срба. Хуманизам и његове кћерке, талијанска ренесанса и њемачка реформација, преплићу се већ у својој домовини, а још више у другим земљама. Мојему прегледу јужнословенских књижевности у „Кшшг дег Сесетуат“ ([ дио књига 9) приговарало се с пуним пра. вом, да протиреформација долази тек послије дубровачкодалматинске књижевности, на који је у ХУП вијеку у великој мјери дјеловала. Управо обратно ради А. Вгискпег у својој „Оезстћсћје дег ропизсћеп Глегашг (и у пољском издању : „Олеје | егашту ројзКлеј“), где је ставио реформацију пред хуманизам. Код нас особито нерадо дирамо у органичку цјелину далматинско-дубровачке књижев-: ности, премда је јасно, да обухвата све европске књижевне периоде од средовјечног трубадурства до францеског лажикласицизма. Ипак се већ и сада дијели ХМ! вијек јасно од ХУП. Најбоље је по томе, да се и овлје строго држимо хронолошког реда. Послије ХУ и ХМГвијека