Српски књижевни гласник

922 Српски КњЊижЕВНИ ГЛАСНИК.

у далматинско-дубровачкој књижевности ваља дакле описати рад славенско-хрватских реформатора за Хрвате и Србе, који преставља само епизоду у нашој књижевности, а на то одмах проти њему покренуту протиреформацију, која сачињава важан дио наше културне еволуције, те веже органички ХМ! и ХУП вијек у свим земљама, гдје је тада било књижевности на народном језику.

Надам се, да сам у кратким цртама доста показао, како има много заједничкога књижевност Хрвата и Срба већ у старијим временима, кад су били сасвим подијељени по идејама источне и западне културе, и како је корисно и управо потребно познавати сву. Да то још више ваља за доба, одкад се једни и други развијају сасвим под утјецајем западноевропске културе, треба само споменути.

Већ у другој половини ХУШ вијека, у просветну добу, владају исте идејс и потребе код Хрвата и Срба, што је већ и ради тога наравски, јер их је просвјетни аплозутизам Марије Терезије и Јосипа П свима једнако натурао, много више у њихову корист, него што се обично мисли. Често се преводе или обрађују исте књиге за пук, да се он дигне душевно и материјално. Једнако се ради при увађањању драматике код Срба и хрватских кајкаваца. А главно, како занимиво и корисно је испоређивање главних представника ХУШ вијека, Доситија Обрадовића и Матије Рељковића. Био би управо гријех, кад и Хрвати и Срби неби познавали обојице.

За ХЛХ вијек не смије бити Хрвата, који не би добро познавао рад Вука Караџића и његових сљедбеника. Са друге стране илиризам је тако важан и одличан појав не само у нашој, него у опћесловенској историји књижевности, да мора једнако занимати и Србе. Успоредно радило се на обим странама за једнаким циљем, који је био постигнут бечким прогласом (године 1850) о јединству књижевнога језика.

Књижевност, на жалост, тим још није постала за. једничка и сасвим једнака. Као у другим стварима по-