Српски књижевни гласник

Српско-БРЕТОНСКО ПРЕЛаАЊЕ. 925

процветали божур, у науци познату ређу врсту Раеопша Чесота Апдегз. Најгушће је црвенило око Ветерника, да издалека изгледа као да је на том целом простору ра• застрт крвав ћилим. ИМ заиста, тамошњи српски народ и верује да је овај дивљи божур постао и никнуо из крви српских изгинулих јунака на Видовдан 1389 године. На тим местима, где је био највећи окршај, ту се и најгушће расплодио и најкрупнији је цвет истерао.

Фанатичним Турцима било је врло зазорно чак и страшно гледати, кад долазе на поклоњење у Муратово Тулбе, што особито по Газиместану морају да газе, како и они веле, по „крви ђаурској“. Њима је увек чудно било што да из неверничке крви није никла боца или коров него такво цвеће ретке, готово ненадмашне лепоте. За то се пре тридесет година решише да га бар на Газиместану искорене, па наредише раји да га копа, што и би, али божур се само привремено прореди,и поново се осу онако исто јасно црвенило по Косову као што је и пре било...

Има још ствари, које распаљују машту Косоваца и сећање на изгинуле хероје. По Косову се, готово свуд, особито око села Сушице, налазе у земљи многобројне окамењене шкољке, у науци назване конгерије. У плићам местима и у обалама Лаба и Ситнице оне се често јављају у такој гомили, да су се од притиска збиле и здрузгале да заиста изгледају као људске распаднуте кости у каквом великом гробу, гдз су стотине и стотине лешева један преко другог набацали, па онда, пошто су се распали да су расгурени. Ове жућкасто беле шкољке народ за то и држи да су косши изгинулих косовских јунака. Међутим по целом Косову уз ове шкољке налази се у земљи много и правих људских костура посебно закопаних, и по напуштеним гробљима, на којима никад нису ни били подизани стални

споменици. Трећи повод за учвршћивање народног веровања о конкретности првог и другог случаја долазе и ови