Српски књижевни гласник

940 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

књижевних флоскула и беседничких фигура, нечега што одвећ подсећа на „свету речитост“ из периода рококо, толико да се ми најзад зажелимо хришћанске простоте и скрушености, истинског верника који је писао Имишацију Исуса Хрисша. Сам тон је стално подигнут, и сва та речитост је стално напета и трајна, у високој ноти иде кроз целу књигу, и човек ком се допадају првих два. десет страна, зажели да се нота спусти, да стил буде простији и природнији. Има и мало више учености но ште би требало, и на српском језику могло би се казати друкчије, а не „имакулата љубазница“, „хармонија дивина“, _„орфејско - дионисијевски транс“, „адмирација“, „о !“, поја ђепе, десперирати, обруталити. Али са свим

тим оградама, то је једна литерарна књига, која за јед-_

ног писца значи више но добар почетак.

Иначе, књига Г. Велимировића има један субјекти“ ван значај. Не може се рећи да је после ње питање о Његошевој религији решено: тек после критике текста и дубљег проучавања еволуције Његошевих идеја то ће се моћи учинити. Г. Велимировић је Његоша узео као огледало у коме се сам, нешто кокетно, огледао, и ње» гова књига је занимљива импресионистичка студија писана више поводом Његоша но о самом Његошу. И када је у њој било писано о Његошу то је било више реторски и књижевно дескритивно, као Дданегирикос и е!годтит старих, нарочито онакав какав се радо писао у реторском ХУП веку.

О Његошу још има да се дискутује, али је извесно да је његов последњи коментатор човек од занимљиве интелигенције и лепих књижевних способности. Поводом ове књиге може се са сигурношћу рећи: да српска црква до сада није имала литерарнијег писца, и неортодокснијег теолога. Ако је Г. Велимировићу стало до црквене кариере, нека не чита Ренана...

Ј. СКЕРЛИЋ.