Српски књижевни гласник

942 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Густав Хајнк, чувени виртуоз на клавиру, „слаб је према женама“, како би рекли Немци, и све његове ученице, мале загрејане „лудице“, луде су за њим. Довољно је да им он каже: „Ви сте необично створење!“, па да оне добију љубавну вртоглавицу, меланхоличне очи, поглед управљен небу, и руке спремне за загрљај. Дода ли он само још ове четири речи: „Гете и Госпођа Штајн,“ руке се склапају око врата, и усне се нађу с уснама. Тако ради и тако успева Густав Хајнк. Тако је он радио са Госпођама и Госпођицама : Евом Герндл, Кларом Флодерер, Селмом Мајер, мис Гардном, и тако даље. Тако је, у овом случају, урадио и с Делфином, женом Др. Франца Јуре: „Ви сте...“, „Гете...“, и пар се нашао на његовом лепоме добру, на месту свих његових авантура, да проужива у тим речима... Густав Хајнк има жену. Та жена зове се Марија. Делфина има мужа. Тај муж се зове Др. Франц Јура. Та чудна жена и тај чудни муж, чији су бракови доведени у смешан положај, једним телеграмом љубоморне Еве Грендл, нашли су се и, у једној конверзацији у роду Бернара Шоа, разговарају о свом „случају“, и хоће да га реше. Како На који начинр Речи, просте речи довеле су ову комедију до овога заплета. Речи су заплеле, нека речи и расплету! И комедија има своју истину, комичну истину, истину комике — и она има свој извор у карактеру, срцу или наравима. Али, овде није тај случај. Овде је реч истина комике: проста реч, реч-појам, реч-знак, и она реч која извире у грлу. Шта кошта, дакле, Марију и Др. Франца Јуру да се „договоре“, Марију која воли свог мужа и Јуру који воли своју жену» Ништа. Они имају просто да кажу то и то, и да, без бола, тако и ураде: несвесно, ауто: матски, по закону речи, као марионете код Лемерсјеа де Невиља по повлачењу врпце... А шта су они казали2 Казали су да они, сад, као љубавни пар, оду на то исто добро, и продуже конверзацију. Због речи, сад је оваква ситуација: под једним кровом два љубавна пара: Марија и Др. Франц Јура, Делфина и Густав Хајнк; Марија која